“To je Fukoovo klatno?” rekao je on.
“Prvi eksperiment u podrumu 1851.potom u Opservatoriji, a zatim pod kupolom Panteona, sa niti dugom šezdesetsedam metara i kuglom od dvadeset osam kilograma. Najzad od 1855., evo je ovde u manjem formatu kako visi iz one rupe gde se ukrštaju rebra svoda.” 
“I šta radi, klati se i samo to?”
»Pokazuje nam rotaciju zemlje. Budući da tačka oslonca ostaje nepomična…
A zašto ostaje nepomična?
Zato jer tačka… kako da kažem… u svojoj centralnoj tački, pazi dobro, svaka tačka koja bi stajala, tačno u sred tačaka koje vidiš, dobro, ona tačka— geometrijska tačka ti je ne vidiš, nema dimenzije, a ono što nema dimenzije ne može da se kreće ni levo ni desno, ni dole ni gore.
Dakle ne rotira. Razumeš?
Ako tačka nema dimenzije ne može čak ni oko sebe same da se okreće. Šta više ni ne poseduje sebe samu.
Čak ni ako se zemlja okreće?
»Zemlja se okreće ali tačka ne. Ako ti se svidja, tako je, ako ne tvoj problem.
U redu, ma njena stvar…
Žalosno. Nad glavom je imala jedino stabilno mesto u kosmosu, jedini spas od prokletstva panta rei, a smatrala je da je to njena stvar, a ne njezina. A zatim, odmah zatim par se udaljio — on, obrazovan na nekom priručniku
Izvor: Knjiga “Fukoovo klatno“, Umberto Eko
22 thoughts on “Fukoovo klatno”